Kamp iz hemije Karpatskog basena

U životu svake škole i njenih radnika postoji životna prekretnica.
Školska 2005/2006. godina.

Tada sam dospeo u bliži kontakt sa nastavom. Nakon više od 20 godina staža provedenih u industriji, počinjem predavati fiziku i hemiju u OŠ „ Stevan Sremac“ u Senti, tačnije u RJ „ Čokonai Mihalj“ u Gornjem bregu. Bio je to tad veliki izazov za mene. Dospeo sam u takvu sredinu gde većini učenika učenje nije bila baš jača strana. Mnogi među njima su se opredeljivali za zanat i trogodišnje smerove u nastavku obrazovanja. A ipak sam se susreo sa pravom „radničkom“ decom, zainteresovanom za mnogo što šta. Većina roditelja su se bavila poljoprivredom ili/i uzgojem stoke. Zato je dečake više interesovalo umesto nauke traktor, kombajn, stanje useva, ili kad/koliko će oprasiti krmača. Najverovatnije su učestvovali u dovoljnoj meri u kućnim poslovima. Sa takvom decom sam se sreo koja su imala radnu naviku, koja su bila neverovatno radoznala i sve ih je interesovalo. Na nivou seoske škole, po razredima, postojao je jedan viši razred, brojčano mali, u kojima su kolege negovali darovitost. Svi su se poznavali, mentorski rad je obavljan. Tada ni ja, a najverovatnije ni učenici nismo bili upozanti sa prednostima ovakve nastave.
Sa tadašnjim sedmacima sam mogao slobodovoljno oblikovati nastavu hemije i fizike. Bili su sposobna generacija. Danas, više od polovine razreda uspešno studira na nekom domaćem ili inostranom ( mađarskom) fakultetu. Svakako zaslužuje pomena moj prethodnik, profesor Kasaš, koji je u školskom magacinu sakupio u velikim količinama hemikalije i ostala sredstva. Neki su toliko bili retki i toliko malobrojni da sam bio ponosan na to da, među ostalim senćanskim osnovnim školama, samo mi posedujemo.
Jednom rečju, sa ovim je trebalo nešto započeti. Tu su bili tadašnji sedmaci koji su me već u drugoj nedelji nastave gnjavili sa pitanjem kada će se vršiti eksperimenti. To su tražili dok još nisu imali ni najosnovnije predznanje iz hemije. Tada sam izmislio da sakupe plastiku za sledeću nedelju. Posledica toga, bez ikakvog preterivanja, je bila 1 m3 plastike: PET flaša, polietilena, PVC, gume. Šta početi s tim? Prvo smo ih razvrstali. Od svake vrste smo zapalili po manji komad i pri tom posmatrali boju plamena, čiji plamen je čađav, koji sadrži hlor i zašto takve ne smemo zapaliti, istraživali smo lakmus papirom dimne plinove. Bila je to uspešna akcija. Toliko uspešna, da su đaci zagrizli na hemiju. Počevši od tada, nije bilo prestanka. Vršen je ogroman broj eksperimenata takvim materijalima kao što su sirće, saodabikarbona, hipermangan. Uglavnom neškodljiva, kućna hemija ili ona koja se može nabaviti za sitne pare u apoteci. Da nisam bio upozoren na vreme, nekolicina učenika odgovornih za kupovinu bi se „navukla“. Apotekarka iz jedne senćanske apoteke me je obavestila da više ne želi uslužiti učenika koji je, ne u gramima, već u dekagramima, odnosio kalijum-pergaman i hipermangan, iz njoj, nepoznatih ciljeva. Pošto ga je opisala, prpoznao sam svog učenika. Od tada sam mnogo pažljiviji. Desilo se i da me je roditelj nazvao da pita kako može ukloniti ljubičastu fleku iz tepiha. Jednom rečju, eksperimentisanje se odvijalo na časovima, u sekcijama, i kod kuće. Na plodno tlo je palo „seme hemije“.
Decembar 2006., zimski raspust, neposredno pre podela knjižica. Tada su mali sedmaci već bili „veliki“ osmaci. Pre nego što bismo otišli na rasput, „hemičari“ su predložili da nešto eksperimentišemo i na raspustu. Predlog se veoma brzo realizovao. Ako već nešto radimo, radimo ne samo za sebe već i za ostale. 4. januar 2007. osmaci prezentuju atraktivne eksperimente ostalim senćanskim osnovcima zainteresovanim za hemiju. Toliko je bilo uspešno da su i sledećeg dana održali te iste. Vladalo je veliko uzbuđenje u školi i među učenicima. Kako i odakle nabaviti bele mantile? Jer beli mantil ima svoju magiju, čak i među starijim učenicima. Tada se u glavi jednog učenika rodila savršena ideja. Lokalna ambulanta. Sledećeg dana su se pojavili 8 momaka i devojaka u mantilima, istina ženskog kroja, ali to nije bilo bitno. Mantili su ostali za trajno korišćenje i tako je prvi pokrovitelj kampa postala Ambulanta Gornjeg Brega. Ovo je bio POČETAK, još ne kao Hemijski kamp Karpatskog basena, ali se oblikovalo. Zvalo se HEMŽUR. Učesnici su dobili spomenice, koje su osmislili osmaci „Čokonai Vitez Mihalja“. Na njoj se u pozadini nalazi slika eksplozije. Šta bi drugo moglo da bude? Kod momaka eksperiment tad počinje ako nešto gori, eksplodira, dimi, dok su devojke davale prednost raznobojnim reakcijama.

2007, opet prekretnica. Iz „ Čokonaija“ sam dospeo u „Boljai“, školu u koju idu odabrani učenici, gde na matematičkom smeru skoro svi vole prirodne nauke. Ni tu nije trebalo dvaput reći kad je bilo reči o eksperimentisanju. Na redu je bio drugi kamp januara 2008. Tu su sad učestvovali srednjoškolci „Boljaija“ kao i ostalih srednjih škola. Ime je ostalo nepromenjeno, sad je bio 2. HEMŽUR. Pošto je pozadina prve spomenice bila toliko uspešna, i ona je ostala, posle toliko godina postala je pojam, zaštitni simbol. Za organizaciju su, bez ikakvog pogovora, bili zaslužni učenici pete generacije „Boljaija“, tadašnji prvaci. Oni su bili veoma uspešni na polju hemije, dvoje od njih su se i obavezali prema ovoj prirodnoj nauci. Eksperimenti su bili mnogo teži, komplikovaniji, a glavnu ulogu je i dalje imao dim. Tada se već osećalo da ne samo mi, „Boljai“, želimo ovo, već mnogo više.
Ponovo je prošla jedna godina. U međuvremenu se između Kiri fondacije u Solnoku i naše škole stvorila tešnja saradnja pošto su i ranijih godina naši učenici redovno učestvovali na Kiri spomen-takmičenju iz hemije. Razgovarajući sa predsednikom kuratorijuma razmotrena je mogućnost učestvovanja kao nagrada za one učenike koji su u prethodnoj godini osvojili 1. ili 2. mesto. Pet razreda, iz svake godine po 2 učenika sa mentorima, iz različitih delova Mađarske. Ali, Kiri fondacija ima centar i u Šepšisentđerđu i tako su se 2009. godine priključili i transilvanijski učenici. Te godine, tačnije 22. marta, je nastao Prvi hemijski kamp Karpatskog basena. Učestvovalo je 58 osoba, kao učenici, profesori, predavači. Da, predavači. Hemija nije samo nauka o paljenju. Bez industrije lekova, biohemije, petrohemije, hemijske industrije naša svakodnevnica je nazamisliva. Zato su se pored eksperimenata, mnogi poznati domaći i strani fakultetski predavači i industrijski stručnjaci odazvali i održali kvalitetna predavanja. Tako je bilo i 2010., 20111. i 2012. Tada je već bilo 100 učesnika jer je smeštajni kapacitet doma toliko dozvoljavao. Ove, 2015. godine, je došao red na 7. hemijski kamp Karpatsog basena, od 27. do 29. marta. Svakako zaslužuje pomen i činjenica da ovoliku organizaciju ne bismo mogli sprovesti bez velike pomoći sponzora. Ovim putem im se zahvaljujemo!